Autobuska stanica je bila prazna i mogla sam cuti u daljini autobus kako se polako priblizava. Sreca mi se napokon osmehnula, ako nista drugo bar necu dugo cekati autobus. U Beogradu prevoz zna kasniti toliko da zaboravimo i gde smo krenuli i zasto i sta cekamo. Vrata su se otvorila i osetila sam toplotu kako me udara u lice. Cudno je to da autobus dodje na vreme i pri tom ima grejanje. Na prednjem sedistu sedela je jedna starica. Sta li ta gospodja radi napolju ovako kasno, zapitala sam se. Malo iza nje sedeo je klosar. Tacnije, moglo bi se reci da je lezao u sedecem polozaju, ili kako vec... To se jednostavno ne moze opisati. Noge su mu bile razbacane po prednjem delu autobusa, a lice naslonjeno na staklo. Cinilo se kao da i nije medju zivima, ali ga je odavala para iz usta koja je maglila prozor. Pomislila sam: „Kako sebi neko moze dopustiti ovakav zivot? Zasto je ovaj covek alkoholicar? I gde mu je porodica?“ Samo sam se okrenula na drugu stranu jer sam bila zgrozena pogledom. Nije ni malo romanticno... Na zadnjem sedistu sedeo je neki lik koji mi je ulivao jezu. Crna kosa, crni dux, crna trenerka, crne patike... crn pogled ka meni, koji kao da je pokusavao da mi nagovesti da mu ne prilazim. Poslusala sam ga i na sredini autobusa ostala da stojim.

Nisam mogla cuti svoje misli od tisine koju je autobus proizvodio. Imala sam neki utisak da ce ta „tisina“ probuditi ovog „mrtvog“ coveka, a ja to nisam zelela. Jedan ludak i bakuta kojoj lice nisam ni videla su mi dovoljni u ovoj horor prici koju dozivljavam.

U jednom trenutku autobus je naglo ukocio i time probudio skitnicu, pijanduru ili kakav vec naziv imaju takvi ljudi... Otvorivsi oci pogledao je pravo u mene. Zelela sam se uplasiti, ali nisam mogla. Njegove oci su bile nezne i plave. Kao da sam ih vec negde videla. Srce mi je poskocilo i osetila sam nesto jako cudno. To je covek iz mojih snova. Nepoznati covek koga sanjam vec nedelju dana uzastopno. Kad god bih zatvorila oci i utonula u san videla bi njega. Ali... skoro da ga nisam prepoznala. U mojim snovima se pojavljuje kao otmen i vaspitan starac. Kao covek koji je obrazovan i zeli da pomogne svima. Jedino isto na njemu u snu i na javi su njegove oci. Brizan pogled se ne menja i kao da pokusava sada da mi kaze nesto, ali ne moze. Neko ili nesto mu to ne dozvoljava. Pitam se da li sam ja njega sanjala ili sam luda? Vise ni sama ne znam. Ali mogla bih se zakleti da kada mu isecete ovu dugu sedu bradu, osisate masnu i ucebanu kosu, skinete prljavu odoru i obucete mu odelo, da je to covek iz mojih snova.

Propalica, skitnica, alkoholicar, samoziv covek... to je ovaj strokavi i ustajali covek koji samo lici na mudraca koji mi u snovima govori reci koje ne razumem dok mi se nesto ne dogodi vezano za njegove recenice. Pocela sam se gaditi i osudjivati starca u svojoj glavi. Nikako nisam mogla razumeti zasto je sebi to dozvolio?

Moja stanica. Dok silazim niz stepenice, a majstor turira ovom sklopocijom, starac ne skida svoja dva plava oka sa mene. Vrata se zatvaraju i poslednje sto vidim je osmeh kojim me ispraca. E tada sam vec osetila jezu. Da li je moguce da sam u autobusu bila sa tri, ustvari sa cetiri ludaka, jer ni vozac nije bas pri sebi. Vozilo je kao lud...

Pozelela sam da zaboravim na sve to, legnem u svoj toli krevet i...

Smehom me je neko dozivao. Terao me da se okrenem i pogledam ko je to. Okrenuvsi se ugledala sam starca. Smejao se tiho, ali tako da ja to mogu cuti. Pored njega je stajao lik iz autobusa sa nekom vedrinom u ocima, a naspram njih neka starija zena kojoj lice nisam mogla videti.

Ne znam zasto, ni kako, ali prisla sam im. Starac je bio lepo ocesljan, obrijan, u crnom odelu. Vedrina njegovih ociju je pokazivala srecu, a osmeh dokazivao da tuge nikada nije ni bilo. Muskarac do njega sa smedjom kosom u farmerkama i kosulji ga je slusao dok se smeje i imao predivan osmeh i blistave zube. A zena... ne znam, nisam je mogla videti. Ali od nazad mi je izgledala bas kao ona starica, samo malo ugladjenija i finija.

Udahnula sam vazduh kao da sam nesto htela pitati, ali me je on preduhitrio: „Pre deset godina sa zenom i sinom sam krenuo na more. Pevali smo i veselili se sto ce nas sin, jedinac, kome je te godine bilo svega 5 godina, prvi put ugledati more. Cele godine smo stedeli kako bi sebi priustili 10 dana odmora. Ja sam vozio, a zena i sin su spavali. Zena na suvozacevom mestu, a sincic pozadi. U sledecem trenutku se budim u Urgentnom centru. Ne znam sta se desilo, samo osecam jake bolove. Prvih par dana nisu smeli da mi kazu, a onda je dosao moj prijatelj, nije me vise mogao lagati, i rekao mi „Zao mi je. Ne znam sta bi drugo mogao da ti kazem. Zena i sin su ti poginuli. Nisam ti hteo reci zbog tvog stanja, ali sad kad znam da si bolje mogu ti ispricati sta se desilo. Ludak, koji je vozio ka Beogradu, bio je u alkoholisanom stanju i pri velikoj brzini izgubio kontrolu nad vozilom. Udario je direktno u tebe. Ne znamo ni kojim cudom si ti preziveo.“ Nisam mogao doci sebi par dana. Nisam plakao, nisam se smejao, jednostavno nisam ziveo. Posle toga sam pokusao ziveti i zaboraviti, ali to je bilo nemoguce, sve dok jednog dana nisam uzeo flasu u ruke. Od tada sam alkoholicar, nisam u stanju da zaradjujem, sve sam prokockao i dao za rakiju...“

Suza mi je kliznula niz obraz i kad sam zelela zajecati nise mi dozvolio decko koji je prisao zaglio me i na uvo mi sapnuo: „Prosle godine u stan, u kom sam ziveo sa majkom, su upali lopovi. Ja nisam bio kuci, ali moja majka jeste. Odneli su sve sto smo imali, sto smo mukom stekli i zaradili...a odneli su i njen zivot.“

Da mi je noz proboo kroz grudi manje bi bolelo nego ove reci koje mi je rekao tiho, da necuje niko.

Drzao me je u narucju jer je bio siguran da cu pasti na pod. Noge su mi klecale i nisam bila spremna na jos jednu pricu. Zatvorila sam oci, ali sam zacula zenski glas i naglo ih otvorila. Okrenuvsi se ka meni starica me je pogledala pravo u oci i pitala me da li je se secam. Odmahnula sam glavom, jer mi nije bila ni poznata.

„Pre par meseci sedela sam na stepenicama i prosila. Zamolila sam te za neku paru, ali si ti samo odmahnula rukom i rekla da nemas. Po tebi se videlo da imas, ali da ne das. Ja sam tog dana dosla kuci sa 100 dinara i sa tih 100 dinara nahranila petoro dece. Dnevno pored mene prodje 5000 ljudi i da mi svako da po dinar ja bi imala para i da odskolujem tu decu. Kao sto vidis, romkinja sam i ne zele nigde da me zaposle. Misle isto sto i ti, da kradem, pijem itd. Pre petnaestak godina i ja sam imala za ugodan zivot, ali sve je to nestalo sa inflacijom i sankcijama. Nisam ja kriva sto drzava nema i ne zeli da nam priusti dom, nego zivimo u kutiji i spavamo po autobusima preko zime, da bi se grejali.“

Kada je ovo rekla pozela sam joj dati sve sto imam, ali nisam mogla. Zanemla sam, sledila se i osetila nesvesticu. Sudila sam drugima, a nisam znala njihove zivote.

Cudni starac me je uhvatio za ruku i rekao: „ Nisi ti kriva ni za sta sto se nama desilo, ali nisi trebala suditi nikome na osnovu izgleda. Postaraj se da ubuduce prvo pogledas u srce coveka pa onda da presudis i ocenis.“

Budilnik je zapistao tako jako da sam pala sa kreveta i shvatila da je skoro sve bio samo san. Mada, da li je bio san???