Дневник пользователя Jovana
Bilo je neko mamurno jutro i suncevi zraci su se prelamali preko crnih oblaka koji su odlazili iz naseg grada za sobom ostavljajuci kapi prolecne kise. Sve je mirisalo na prve pupoljke cvetova, a moji koraci su brzo i sigurno zurili ka kuci. Nisam imala puno vremena, morala sam da se istusiram i da krenem ka fakultetu koji me je, kao i uvek, cekao na istom mestu. Para koja mi je izlazila iz usta me je podsecala na to da sam sinoc ipak trebala poneti jaknu, ali ko je znao da cu se ovoliko zadrzati. Plan mi je bio da…
Beogradskom ulicom mogli su se cuti samo moji koraci koji su zurili kuci. Nisu imali gde drugde zuriti, niti juriti za nekim, jer nikoga nije bilo, samo ja i tamna noc. Mesec je bio skoro pun, falilo mu je jako malo da zasja svim svojim sjajem i obasja put ka mojoj „sreci“. Miris jesenje kise se sirio mojim nozdrvama, a hladnoca je prodirala kroz tanku jaknicu. Vetar se svadjao sa mojom kosom i bacao mi zuto i mokro lisce pod noge. Korak mi je bio sve brzi, jer mi se neka cudna jeza uvlacila u kosta. Imala sam osecaj da…
Covek svasta moze da nauci setajuci. To sam shvatila pre nekoliko dana kada sam odlucila da od usca do kuce idem peske. Zelja mi je bila da se malo prosetam i razmislim o svemu sto mi se desavalo proteklih meseci. Dok su mi se misli rojile…
Izwinjawam se swim NORMALNIM pandurima,ako ix ima...
Da li wam se desxawalo da wolite nekoga,onda se razocxarate u njega i sxwatite da ga wisxe ne wolite,ali u wama se tada pojawljuje praznina?
Reci gde je sve
sxto drugi nikada imali nisu
kada prestaje ova tuga!?
Reci gde smo mi
zar nije palo dovoljno suza
da l' je bolja sad neka druga...