Pogrešno hodam, dišem, vidim, spavam i ljubim.

Onda je očito da pogrešno i pesme pišem.

U njih sam uvek stavljao samo kost i bol.

A kost je kost i tu nema priče,

nadahnuća, dugo tražene istine, dana...

Možda se samo neka ona u njima nađe,

nekoliko odvratnih likova iz zamišljene srednje klase

i po koji kilogram svakodnevnih laži i zabluda.

Sve te jadne reči su nastale u neprespavanim noćima,

u sobi prepunoj ljudske bede.

Da blatom premažem kost

i mašnu umesto naslova stavim,

niko ne bi primetio da to nije pesma.

Zbog toga uzimam krpu sa poda

i brišem mastilo sa ruku.

Pokušavam pobeći krivici poezije.

Kost počinjem da premazujem blatom.

Možda mi u zoru neko donese mašnu?

Teško, najverovatnije je neće niko doneti

i moje delo će dupetom zauvek tresnuti u prozu,

tvrdu, neuspelu i toliko puta već prežvakanu.

Нравится 4