Дневник пользователя elektromen
Kažu- ne postoji a ja ga čuvam otkad znam za sebe. Bio je nestašan kad je bio mali, terao me da se stalno igram sa njime. Budio me iz sna,noću i dok sam pričao sa tobom,malena moja, nije mi davao mira.Želeo je i on da se igra a ja nisam znao, pa sam morao da ga krijem. Jednorog je jedina životinja koja te može odneti do zvezda, nositi na krilima svojim, činiti, kao da sviraju svi anđeli s neba.Ako ga želiš,kao svakoj divljoj životinji, moraš mu polako prići,nežno ga dotaći.Voli ga,ljubi ga,reci mu da je snažan i lep i on…
Drmnuo sam malo domaće šljivovice,valja se, čuka mi udara ko luda,čini mi se kao da lebdim,krila mi rastu,krila radosti,sreće,ponos,najsrećniji sam čovek na svetu.Hvala ti Bože ,Hvala ti Bože.Koračam,ne vidim ništa oko sebe i ništa mi drugo nije važno.Hvala ti Bože.-Kuda komšija.-čujem glas i vidim poznata lica ispred sebe.Smejem se širim ruke, ne znam da li šapućem ili vičem:-Dobio sam peticu od Boga! Dobio sam peticu od Boga.-Trgoše se,strah,zabrinutost,šta li je to sa mnom?Da li sam pijan,lud,šta me je spopalo,nikada me nisu videli takvog.-Da,prijtelji,danas je za mene veliki dan,najveći koji može biti,dobio sam peto unuče,unuka!Da, prijatelji, dobio sam peticu od Boga.-
Doputovao sam sa letovanja, ispunjen emocijama, zadovoljenim svim čulima i malo gorčine.Zar baš mora tako? Parga je lepo mesto na obalama Jonskog mora.Idealan za odmor,za ljude koji traže mir,mesto gde ne pada kiša od sredine maja pa sve do oktobra.Okupano suncem.Miris maslina,mora, čistota neba ispunjena zvezdama,pun zelenila,nešto malih ribarskih brodića i jahti za krstarenje.Ostrvce na kome se nalazi hram božji,mala bogorodična crkva,brdo i srednjovekovna tvrđava na njemu, koja je branila od osvajača,puna zelenila.Dah zastane od pogleda na sve to,kao da si našao mesto iz dubine svijih snova.Domaćin,Grk,plenio je svojom dobrotom ljubaznošću.Apartman, čišćen svaki dan,vredne ruke domaćice koja nam je ostavljala…
Kako da te poznam kad,kriješ svoj lik,pokazuješ samo deo svoga bića,za koji smatraš da je dobar,kada biraš tuđe reči za koje misliš,da nešto vrede.Prepisuješ tuđe,reči,priče,pesme,vadiš viceve sto puta iz naftalina,ispričane.Ne volim to,pa ja znam put,do prve biblioteke.Kako da znam,gde je granica između istine i laži,prevare i poštenja.Kako da te upoznam,kada ti sve vreme,pokušavaš da budeš neko drugi.Ovde sam da te upoznam, ali te nigde ne nalazim,možda i nisi tu,možda je sve samo iluzija.Ne, ,ne volim,kada mi neko kaže da sam u pravu,kada mi se neko,uvlači pod kožu,kada čovek nema svoje mišljenje,već ga od nekoga krade.Kako da još nisam našao nekog,skim…
Dolazi zima a u Zemunu, Dunavom, patroliraju,plove, tridestdva,bela, predivna labuda. Da, toliko sam ih izbrojao večeras, a u meni, radost, bes i tuga.Nikada čistija voda Dunava.Reke, koja bi mogla da ishrani sva Srpska gladna usta. Pecaroši, kažu:-Ništa,nema riba.-Rekom plove komadi hleba.Kapiram,neko želi da ih zadriži,da nikud ne odu, ta predivna,ponosna,tridesetdva,labuda.
Svuda su oko mene:lepe,ljupke,nežne,čedne,starije,mlađe...Svuda su oko mene i svakoj nešto treba,nešto želi.Sviđaju me se te žene,volim da slušam njhov glas,da osetim miris ,dodir ,volim da ih gledam, želim ih.Prebiram po imeniku svog telefona,puno ih ima u njemu.Čekaju na moj poziv,osećam da sam nekom potreban.Gledam u imena,kolko tuge,koliko samoće.Usamljene,razvedene,udovice,žele avanturu,putovanje a kako bez sigurnosti,bez zagrljaja,bez čvrste muške ruke.Svuda su oko mene i svakoj nešto treba,nešto hoće,nešto želi.Svaka od njih spremna je da baci lanac oko moga vrata,lanac ljubavi,ljubomore da me nikome ne da, da budem samo njen.Prebiram po imeniku,ima li tu neka samo za jednu noć?Ne zovem,nikome ne želim da dam…
Godine samoće,mira i spokoja...Tvoj osmeh i samoća posta,kamen u grudima...Čupam ga,borim se,sa košmarom svojim i znam, da mi ne možeš pomoći...Tražim,nemam sna i lutam.Bura u doši,besane noći,tražim lek...Biram umor,umesto Bensedina....Noge ko"olovo teške,već dugo me nose....Osećam,znatiželjne poglede,dama u zrelim godinama sa obližnje klupe.Miris znoja i p...Ma,ne,samo maštam...Opija me miris Dunava.Hiljade ljudi,ponekad neko,poznato lice a moj pogled,samo tebe traži....Nema te,boli..ovaj, kamen u grudima....
Oženio se kinez i legao pored mlade.Onako goli leže i on joj traži.Neće ni da čuje.Ne vredi ništa.Prođe jedan dan,drugi,nedelja.Ništa.Misli se,kakvu je to ženu doveo, a ma neće ni da čije.Prolazi tako godina za godinom.Ništa.Žali se prijateljima,oni se smeškaju,tapšu ga saosećajno po ramenu.Sedi u kafani,razočaran,pripit a sapatnik za stolom,teši ga,daje savet:-Ma slušaj ti mene,ima jedan mudrac,živi na planini,sam,leči ljude,idi kod njega,on će ti sigurno pomoći.-Posluša kinez i krene na dalek put da nađe mudraca.Lutao je danima,meseci su prolazili,onako sav izgreban,nažuljnih tabana,umoran, stigao je pred kuću starca.Bilo je tu puno ljudi koje je neka muka naterala,da čekaju.danima na red.Napokon,uspeo je mudracu…
Sunce,leto more.Uživam da je volim.Odrasla deca iza mene,iza nje dani koje je posvetila samo sebi,još uvek devojka,nikada rađala nije...Tri nedelje na moru,brinem se o njoj,spremam pikantna jela,vodim je na najlepša mesta,gde nikada sama,otišla ne bi,negujem,masiram njeno telo,uživamo u vodi,suncu,vinu,muzici,vazduhu,seksu i vidim kako se menja.Nestaju bore,telo dobija boju,lice blista od osmeha i zadovoljstva.Dok šetamo,sve više pogleda ka njoj.Zagleda se u ogledalu,zagleda pozadinu,čvrstinu svojih oblina.Ponosna je na sebe, na telo koje pobuđuje strast i želju.Letovanje kao iz snova,puno dana a prošlo je tako brzo....Telefon joj je često zauzet,nešto nije u redu,sam se gasi...-Jedini moj,srećo moja,dušo,ljubavi...-šapuće na jastuku.Velike reči koje mogu da nanesu…
Vreme prolazi,gledam,starost dolazi.Moji ispisnici,počeli su da se odlaze zauvek a ja se sve više ljutim na sebe.Šta vam ostavljam,deco moja.Prljav,zagađen svet.Ljut sam što sam dozvolio,da me lažu,kradu,otimaju sve što stignu.Ljutim se,što prolazim i vidim,dela vandala što škrabaju po zidovima,polomljene klupe,izgrebane automobile,ljude koje preturaju po kantama,ne bi li našli parče hleba.Ljutim se, što nisam imao snage,za svoju nemoć,što vam ne ostavljm bolji svet.Kažu,doći će ponovo,doći će da nas povede a ja se pitam,da li zaslužujemo,da stanemo pred licem Boga, zar nismo svi mi,saučesnici u....Voleo bih,deco moja, da nikada ne budete ljuti na sebe. Želim vam,da budete,jači,pametniji,bolji,hrabriji,da vam srce i duša,budu puni,da…