Дневник пользователя princezanemira
Kako i po cemu vrednujemo ljude?
Ako kazemo samo po dusi, kako bi trebalo, onda cemo slagati najpre sebe.
Nesto u nekome mora da postoji da bi nam se na prvu loptu dopao kao prijatelj ili kao potencijalni interesent.Kao osoba.
A nebismo ni poverovali koliko povrsno cenimo i vrednujemo ljude i po kojim kvantitetima im pruzamo sansu da udju u nas zivot.
Pocevsi od muskaraca koji su vizuelni tipovi, preko zena koje kalkulisu materijalnim.
Sve do statusa, porodica, oblacenja, rekla kazala, obrazovanju, predrasudama, boji koze, nacionalopsti i slicnim stvarima.
Kad samo pomislim koliko ljubavi i prijateljstava odbacujemo u samom startu.
Kad pomislim koliko ljude…
Jutros sam dosla na posao nasmejana. Pomislila konacno sam srecna. Novo radno mesto donelo je novu ekipu. Smeh. Zadovoljstvo. Pocela sam da volim svoj posao.
A onda...
Onako iz cista mira mi je saopsteno da je nas 20 i nesto dobilo otkaz. Eto tako. Tek tako odlukom novog direktora.
Tesko je opisati dijapazon osecanja koja se smenjuju u meni.
Najpre sam bila besna, zatim razocarana. Uplesena.
Plakala sam. U mislila se svadjala. Svetila...
Napokon shvatih da od zivota dobih jos jedno iskusenje koje je potrebno da savladam.
Ovoga puta nisam sebi postavila pitanje zasto bas ja?
Ne.
Samo sam…
Do 35 te bi otprilike trebalo da naucimo kako da reagujemo u odredjenim situacijama. Da se primirimo kada smo najosetljiviji. Treba da naucimo kada da odcutimo, kada da se borimo. Sta nas posebno pogadja. Na sta smo najosetljiviji.
Treba da naucimo da svet ne mozemo promeniti ali nase gledanje na njega svakako mozemo.
Upravo te nase reakcije kreiraju nas zivot i odnose prema drugima.
2) Da grabimo lepe momente kada nam se ukazu i ne propustamo ih nikako!
3) Neprocenjivi momenti su jedino oni momenti koji se desavaju spontano.
4) Treba da naucimo da ne primamo k srcu niti tudje pohvale…
Ume covek da primeti na drugome najmanju mrljicu. Ume da prosudi najistancanije o nekakvim vrednostima. Da moralise. Da rasudjuje. Da premerava.
ALI ONO STO JE NAJMANJE U STANJU JESTE DA POGLEDA SAM SEBE.
Kakvi smo mi zaprvo?
Kakvi smo kada skinemo sve maske i perja kojima kitimo slike koje zelimo da drugi imaju o nama.
Te slike nosimo pred sobom kao nekakve stitove.Kako bi se odbranili od drugih. Kako ne bi bili povredjeni.
Pokusavamo da se stapamo sa njima. Da ubedimo sebe da smo zaista takvi. Da nateramo druge da u to poveruju.
A u sustini veoma cesto smo potpuno…
Tako je to nekad bilo. Upoznah ja njega ovde, pre nekoliko godina, kada sam tek došla na sajt. Ali hm avaj jedva da smo razmenili nekoliko reči jer su ga večito napadale žene.
Prava pomama kažem ja vama.
Kako i ne bi. Okačio sliku na kojoj je kao neki profi sportista. Da žene polude pa to vam je!
Meni je nekako bio simpatičan.
Mislim ja sam poznata po tome da uvek nađem neke tamo leve da mi se sviđaju po ko zna kom kriterijumu ali svakako nikada to nisu oni za kojima žene trče.
Razmenismo mi…
IZDIZATI SEBE IZNAD DRUGIH
A onda ugledam njega.
Nije se promenio mnogo. Zapravo kao da nisu prošle ni godine.
Sećam se jednm smo izašli, poljubili se a onda sam baš ja odlučila da ipak budemo prijatelji.Zatim je sledio period prijateljstva. Družili smo se. Učili zajedno za ispite. Izlazili. Pokušao je još koji put ali se na tome sve završilo.
Sad nemojte mi zameriti. Nisam ja…
Uprkos tome sto smo naucile da budemo svoje. Otisle cak u krajnost. Uvek na oprezu. Malo kome da verujemo.
Da je vazno da volimo sebe i verujemo sebi. Postali smo cvrste organizovane odgovorne. Naucile da se petljamo sa svim i svacim i resavamo zivotna pitanja same. Zaradjujemo same, vaspitavamo. Korigujemo. Majtorisemo...
Navikle smo da primamo kritike, osude. Da nam svako ko niti trunku onoga sto smo prosle savetuje kako i sta. Da nam pametuje oko muskaraca i sta sve svega jos samo zato sto smo se razvele.
Kao da razvodom imamo nekakvu mrlju koja je u nasem dosijeu za vjek…
Budi se pre nego se oglasio alarm. Gleda na sat. Pokusava da jos malo utone u san. To malo vremena koje bi morala da provede u tisini, sama sa sopstvenim mislima cini joj se poput optuzenicke klupe na koju je postavljena.
Prevrce se po krevetu. San nikako ne dolazi. Shvata da do oglasavanja alarma ima jos nepun sat.
Nije pomogla ni noc provedena na fejsu. Niti vino koje je ispijala. Niti svi oni ljudi sa kojima je tokom noci caskala.
Tih nekoliko trenutaka samoce ucinise joj se kao vecnost. Strasan sud. Spodoba uvijena u crnu odoru koja je posmatra.
Misli…
To je znate prosto neverovatno...
Zena koja ima usadjen sexipil u sebi...
Moze privuci muskarce samo jednim pogledom. Pri tom ne mora biti niti preterano zgodna niti narocito pametna.
Ona koristi taj sexipil kao moc.
Vesto se poigrava muskarcima koji slede njene zapovesti i povinuju im se na ovaj ili onaj nacin.
Prosto je neverovatno kako takva zena ume da ih podredjuje tretirajuci ih najgore moguce dok ovi trce za njom ma sta ona da uradi.
Da stvar bude interesantna ova zena nije u mladosti bila obozavana od strane muskaraca.
Naprotiv.
Cesto su takve zene imale nekakav nedostatak koji ih je cinio nesigurnima i odbijao od njih…