Када некога питате за мишљење о љубави,рећи ће вам да је љубав лепа,да је осећај заљубљености предиван,препуштају се том осећању,да их носи чак до 7. неба.Али такође ће вам рећи и да се од љубави не живи али и да без љубави нема живота.
Ја се страховито плашим заљубљивања.А дали знате због чега се плашим?Ја када се заљубим,заљубим се свим срцем.Волим жестоко и до краја.Спреман сам да за ту жену учиним све,па ако треба и да погинем.Веран сам,оно што кажу,као пас.Стално сам у неким маштаријама и фантазирањима о њој.Идеализујем је и гледам је као Богињу.Али проблеми настају,када треба прићи тој жени и саопштити јој каква су моја осећања,према њој и како уопште стоје ствари.Ја сам веома стидљив човек!Да се разумемо,мене није страх да овога момента,голим грудима јуришам на митраљеско оделење.То бих извршио без поговора и потпуно свестан последица,али да приђем свом вољеном бићу и да јој кажем да је волим,не то немогу.Одмах поцрвеним као Булка,почињем да дрхтим као прут,почињем да муцам,ма веже ми се језик и немогу да говорим.Стање потпуне катастрофе.Ју што је то блесав осећај или стање,када вам се запале уши и образи,па имате утисак,као да сте у центру неког огња.Цео организам гори,а никако да изгори до краја.
Једанпут имао ја блиски сусрет II врсте са једном мојом великом симпатијом.Стицајем околности смо се срели.Ја у трен ока почех да горим на горе поменути начин.Осетим да ми из леђа туче нека ватра право у главу,бутине ми у моменту малаксале,колена почеше да се тресу као да сам у сред неког јаког мраза.Седох некако на столицу,а моја симпатија скочи и пита ме,шта ти је човече,па узе новине са стола и поче да ме хлади као боксера између две рунде.Па настави са питањима и шта ти је човече и шта ти је човече.А мени се уста закључала,к'о катанцем,ни да бекнем,а онда осетим притисак у грудима,немогу да дишем,као да се нека сила нечастива попе на мене па снагом притиска од 3 тоне поче да ми притиска грудни кош.А она баци новине на астал,левом руком покри лево око и образ,десном руком пљусну себе по бутини и прасну у такав смех какав ја до тада нисам чуо,њишући се у леђима напред-назад,кад-кад показујући кажипрстом десне руке на мене и правећи кратке паузе да дође до ваздуха!Ја незнам где да гледам,те гледам у прозор,те у патос,те кроз врата и гледам како сада тако емотивно избомбардован да некако побегнем одатле.Ја се у њу зацопао до ушију а она самном тера циркус!Касније сам избегаво да се срећем са њом,због њене сурове зајебанције према мени,није имала ни душе ни милости.Обавезно када би се срела самном падала би у фрас!Касније сам јој у очима видео љутњу и бес.Зашто?Hезнам,када јој ни на сенку нисам стао.
Кажу да се љубав и кашаљ немогу сакрити!Кажу да свака жена има осећај,када је,ко је и колико заљубљен у њу.Једном другом приликом,а то ми се иначе дешава у 95% случајева када се заљубим,за моју вољену чиним буквално све.Једанпут сам због једне колегинице,у коју сам се баш жестоко заљубио,ставио главу у торбу и крваво се посвађао са својим командиром због ње,то јест због њеног решења за стално.Командир побелео ко креч,неможе да верује шта се дешава,а ја сам тог момента био спреман да погинем за њу и искрено ово кажем,нисам ни једног момента жалио себе.На крају она је добила решење за стално а ја,веровали или не,прошао сам без последица.Помажем,саветујем,стално сам ту при руци,ценим,поштујем,страховито водим рачуна и шта причам и како се понашам!Постајемо најбољи другари!Али о својим искреним осећањима ћутим јер несмем да писнем,ћутим и чекам да се моја Богиња сети сама.Ћутим,чекам и патим као нико мој на свету.А онда,то обично тако бива,приђе ми моја вољена потапше ме по рамену и каже:-Боже каква си ти људина и другарчина,немогу да верујем.Баш је штета,што немаш девојку.Tакве као што си ти,трeба урамити.Благо оној која се за тебе уда.A мени дође да вриснем од муке,к'о Дамњанов Зеленко.И бих части ми,само када ме неби био страх,да ће ме стрпати у "Лазу",зато што тобоже вриштим без икаквог разлога и повода.Онда ми мангупски намигне,да се склонимо у неки ћошак,да ми каже нешто у поверењу.Ја разрогачених очију чекам,као мало дете чоколаду,да ме загрли и узврати љубав,а она,мени момку, каже да је заљубљена у тамо неког,који је ожењен,има швалерку и још 3 чекају на ред да буду с'њим.Да некако покушам,са њим,да је спетљам.Леле,где ми је С-300 да испалим један проектил у њу,да је дигнем у ваздух!Ја паднем у очај и тугу,док се она грли,љуби и ... са њим.Бежим од света,кријем се и плачем када ме нико не види.Ридам као нарикача!И тај мој осећај заљубљености,код мене може да траје баш дуго.Једном ми се десило да,веровали ви мени или не,за једном женом патим 3 године.3 године најгоре душевне патње и бола.То може да разуме само онај ко је прошао кроз тај пакао!Ништа тако стравично не боли,као рањена душа због неузвраћене љубави.Ни око,ни зуб,ни уво,ништа,ама баш ништа не боли као рањена душа!После тога сам 2 године долазио себи!
То је разлог мога страха од љубави и када ми неко спомене љубав и да је заљубљен,ја се зледим,прекрстим и помислим САЧУВАЈ МЕ БОЖЕ ОД ТОГА!!!