Da li je to trajalo vecnost ili samo neki trenutak? Ko to zna. Sada ne mogu da procenim. Verujem ni drugi. Bili smo otudjeni, stisnuti jedno uz drugo, povuceni znatizeljom, a sami, svako u svom oklopu, svojoj nekoj ljusturi od koze, ali neprobojne. Cekamo. Sta cekamo?Ne znamo.
Ta starica sto lezi na crnom tepihu, pod tamnim okriljem noci, u centru svog grada, citav je jedan zivot. Sama u ovoj prolecnoj noci, da li je sama isla kroz zivot, kojim vodama je plovila, kojim burama prkosila, koji su je prolecni vetrovi oduvali,koje bure sibale? Ko to zna? Niko od nas. Od nas uvucenih u svoje neprobojne oklope od koze, ranjivih inace, ali sada, u ovom trenutku, dovoljni sebi. Mi smo zivi, mi gledamo, mi zivimo, cujemo, disemo. Sta vise traziti...
Iz sivkaste tmine dopire sirena kola za hitnu pomoc. Znak za razilazenje. Jedan po jedan, korak po korak, tiho, raspada se zid od ljudskih tela. Rastvara se, siri i nestaje. Starica sto podseca na malog crnog vrapca, ostaje sama. Dolaze ljudi u belom da je smeste u postelju za vecni pocinak. Mi ostajemo u noci, svako sam sa sobom.
Moje malo pozoriste postaje pozoriste. Postali smo dovoljni sami sebi. A vece ovo prolecno sa sitnom kisom, izmaglicom, kakva slika, traje, traje, kao da je bez kraja. U nama.

Нравится 25