Secam se onog nekog vremena kada je vreme prolazilo sporije. Kada smo komunicirali recima, pogledima i osmesima. Kada smo se vise druzili. Isli jedni kod drugih.Priredjivali jedni drugima iznenadjenja. Jedni druge tesili.
Vremena kada smo se drzali za ruke. Potajno gledali nekoga ko nam se dopada i smesili mu se.
Danas kud god krenem svi nose one slusalice u usima i bulje u mobilne telefone kao omadjijani.
Svi su na ovaj ili onaj nacin u virtuelnom svetu.
Kuckaju dogovore na ekranima. Lupaju lajkove . Pisu mailove. Cetuju. Proveravaju vesti.
I sve je to donekle ok. Volim ja znate da kuckam onako u bade mantilu, rascupane kose, pokupljene na temenu, sa nekim dasom i gledam na ekranu sve one slatke reci koje mame i nude izazov.
Volim. Nije da ne volim.
I sve je to ok. Sve dok se u ovom svetu ne pogubis.
Sve dok ne pocnes da okupljas virtuelne prijatelje svakoga dana i komuniciras gotovo jedino sa njima zaboravljajuci na stvaran svet.
Sve dok ne pocnes da sakupljas lajkove i umisljas nekakvu slavu od magle.
Sve dok ne pocnes da u svakom momentu proveravas sta se desava na fejsu ili nakakvoj drugoj drustvenoj mrezi.
Ko upadne u virtuelnu rupu ima najvece izglede da se zanosi da je ono kakvim zeli da se prestavi. Ne kakav zaista jeste.
Takodje veoma cesto od osoba prijatelja ili partnera u virtueli pravi u mislima osobe kakve bi on zeleo da budu. Nije ni cudo sto se mnogi razocaraju.
I sada pitam ja vas...
Sada kad smo ovako svi umrezeni, dostupni jedni drugima. Sada kada smo svi on line i na izvolte za uspostavljanje komunikacije. Kada su moguca najnemogucnija poznanstva o kakvima smo nekada samo mogli da sanjamo...
Da li tim zanosenjem da kuckamo sa nekim ili nekim ljudima lecimo samocu ili poniremo sve dublje u nju?
Oni koji tvrde da se samo zezaju na ma kojoj mrezi a na njoj provode citav dan najpre su dokoni ljudi koji svoju dokonst zele da pobede laznim zanosenjem.
A iz dokonosti se svasta radja.
Sada kada smo svi ovako povezani, kada sve mozemo saznati jedni o drugima. Kada nase slike stoje okacene na fejsu kao i statusi bas kao brojevi u svetu robota...kada mozete kuckati gotovo sa bilo kim u bilo koje doba dana...
NE CINI LI VAM SE DA SMO UDALJENIJI JEDNI OD DRUGIH VISE NEGO IKADA?
Nije isto. Java ili virtuela. I ne mesaju se one toliko koliko smo ubedjeni.Iako postoje oni koji uporno upoznaju ljude sa neta pokusavajuci da sebi pribave prijatelje ili ljubavnike. Ne treba im suditi. Ali trebalo bi se upitati imaju li zivot?
Imaju li sefa koji ih kinji?
Dete koje im se smesi?
Imaju li komsinicu koja ih ogovara?
Imaju li najbolju drugaricu sa kojom se uporno svadjaju?
IMAJU LI ZIVOT VAN VIRTUELE? JESU LI STVARNI?
A ovaj je zivot tako kratak.
Pogledi nikada ne mogu biti klikovi
Osmesi lajkovi
Susreti mailovi
Dodiri poruke
A nekako mi se cini da nam se otima od stvarnosti uporno.
Mnogo istine u svemu ovome. Deluje da je to i deo nekog slozenijeg plana. Kako odvojiti ljude od ljudi, napraviti ih samodovoljnima, nesposobnim za stvarni direktni kontakt i emociju.
Virtualni svet?
Neleci se samoca,ponire se sve dublje u nju?
Oni koji tvrde da se samo zezaju i provode citav dan najpre su dokoni ljudi koji svoju dokonst zele da pobede laznim zanosenjem,zele da opravdaju sebe,zbog nekoga i neceg,ljudi koji su izgubili svoj indentitet.Lutajuci,trazeci u ovom beskraju tonu jos vise u vrtlog iz kojeg nema izlaska.
Bravo Princezice !
Izvanredan blog. Toliko si pronicljivih zapažanja iznela.
I istine koje mnogi ne vide i ne shvataju ...
Hvala Ti
Jednom ce shvatiti ti sto ne shvataju
Nazalost na mnogo tezi nacin I bolniji