U pesmama zagonetnim

ne odgovaram

na duboku emociju.

Snažno skopčani čežnjom

stavljaju mi omču

da ne postanem

biće u dodiru strasti.

Dodirujem slast,

mora mi nude,

daju, jednog gromovitog,

oči moje šarene

vitlaju kolosnu žeđ,

licitiraju kockarski

druga tela požudom.

Moje, iskusno traži

neke vrišteće grudi,

pogled nudi sve ono

što samo dah razume,

prsti se napili,

na put pošli, već otišli.

Potpuno sam jasno

neodbačeno,

pustila krik

od ramena i šire,

utopljena u šareni zvuk

raširila butine nebu.

Ptica sam u drhtaju,

pa ako zažmurim

poželim da prevarim rame

i onog jednog.

(Bošković Vesna)