I nekako dok san ispisiva sve više riči.... sve više san osjeća a manje govorija.Ka da sa njiman skidan,oklope,štitove,trga okove! Jer riči su samo štiti da neko ne uđe dublje.Tamo di se ni ja ne osuđujen često ići....niti pustiti bilo koga. Ali neka discporporcija u svemu tome počela je dobijati svoj oblik....sve više riči, sve manje potreba za čuti ih...sa sve više bora....dobiva san onaj dječi sjaj...sa sve više tuge neka naivnost je izbijala na površinu.A iz svi samoća i jednina izaša san potpun. Valjda neke stvari postaju više opipljive kad ostave trag. - Sve u životu svodi se na odluke...a što ćemo učiniti sa trenutkon? Očemoli izabrati prjecjeniti ga ili podcjeniti, ili mu pokušati dati onaj pravi smisao....a smisao biramo sami.Smisao je dati šansu da se dogodi. Ali sve riči ovog svita ne mogu se usporediti sa dodiron...onin neisprekidanin,šutljivin i tako čistin. Sva promišljanja ovog svita ne mogu se zaminiti sa onin dodiron u sebi...sa osjećajen da san živ,da mogu osjetiti,biti dodirnut i dodirnuti..... I tu prestaje potraga za ričima...samo je prisutnost važna. - One moje oči,onaj oblak od snova...koji se ponekad probudi usrid noći.... želi samo prisutnost.I to je sasvin dovoljno...bez riči. Onaj koji voli... čisto,iskreno,nevino i nježno....ne pridaje ričima osobiti značenje. - I ako ih stvarno volin...te riči bez koji ne mogu...preslabe su, potrošene i sa rokon trajanja. Ka i mnoge stvari...postaju nan opsesija,navika,ovisnost,potreba.... Mislimo da žudimo,čeznemo,tugujemo,volimo...kroz njih,puten njih....pridavajući in vridnost. I najveća razočarenja,očekivanja,tuge i boli.....proizlaze baš zbog njih. One su poput bijega...definiranje onoga što ne možemo sebon..... i onda se potpuno zatvorimo u taj krug riči....pa definiramo stvari u odnosu na njih... ljubav,smisao,istinu,radost,tugu i ispunjenost..... A ljubav je promiskuitetna rič...više od bilo koje..... I igramo se njome,izmišljamo milione definicija pokušavajući je smistiti u riči..... - Najviše osjećamo u svojin šutnjama...trenuci tišine i dobivanje odgovora,dobivanje smisla, trenuci voljenja i radosti.....dolaze upravo u šutnji. Nekin drugin načinima umanjuje in se esencija. Ponekad triba pustiti riči,prepustiti se.... i one izgovorene i one koje mislimo... dugo..... Mada ih nismo pokušali ili imali priliku reči....mada smo ih sanjali,zanosili se njima, šaputali noćima i vrištali naoko nježno.... Pustiti okove riči....jer smo previše definirani onin što kažemo,a premalo onin što kažemo..... a premalo onin što jesmo.... Priklanjan se više smislu pogleda,dodira ili osmijeha...i razumin bolje dodir...

Нравится 5