03.06.2014
71, Loznica, Сербия
Jednom su jednog starog pastira, koji je više od 70 godina čuvao ovce, upitali novinari: ”Da li
možete da nam ispričate nešto posebno što vam se dogodilo tokom tih godina?”
Razlog zašto su novinari uopšte došli bio je to što je država odlučila da mu dodeli počasnu penziju
za njegov 80. rođendan, jer je pošteno obavljao svoj posao, eto već punih sedam decenija.
Starac se ispočetka branio rečima da je on običan pastir i već mu je bilo neprijatno što su uopšte
došli oni kojima se ni u snu nije nadao, a kamoli to da da će još o njemu neko i pisati u novinama,
za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje.
Novinari kao novinari, napadni kao osice, nisu hteli tek tako da odu, a prostodušni je starac na
kraju ipak popustio i započeo priču.
Imao je on običnih priča, koje su za “običnu raju” i koje se mogu pričati uz vatru deci, ali je mislio
da su one suvišne. I onda je počeo priču:
"Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako štene. Onako mali mi se svideo,
pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja. Već nakon par dana sam ga zavoleo.
Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim što sam i sâm imao. I pseto je lepo napredovalo.
No, seljani su me zadirkivati govoreći da je to vuk i da bi trebalo da ga ubijem, jer će se dogoditi
veliko zlo. Kako sam mogao da ih poslušam kad mi je srcu priraslo?
Pseto je postalo kršno, veliko i kad bih ponekad nešto zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio,
rekavši da mi to sam donese. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je u čuvanju ovaca.
Jednog kasnog, letnjeg popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak,
kao da će kiša.Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce, koje su tu plandovale u
senci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile.
Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna! Neko krkljanje i režanje! Sve je
bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da
vidim, ipak, šta se dešava. Vrata kolibice su gledala na zapad.
U smeru prema suncu moj je pas sedeo. Njuška mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut
postranice, sunce mu je sijalo kroz oči. Kao da je mesto njih imao dve žeravice. Sve je izgledalo
tako nestvarno tim više što se ispred njega nalazila hrpa još uvek vrelog mesa iz prohujalog života.
Odmah sam shvatio što se dogodilo…
Ušao sam hladno, mirno u kolibu i skinuo pušku iznad vrata i ponovo izašao.
Podigao sam lagano pušku, nanišanio u glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomakao. Kao da je
osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam uložio u njega. Povukao sam obarač i on
je pao.
Da bih nekako spasao što se spasti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je
bilo i sram što ranije nisam poslušao seljane. Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti
leševe ovaca u kolica.
Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepašćenje kada sam između ovaca naišao na tri leša vuka i
jedne vučice...
Srce mi se steglo, a na oči mi grunuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu
na nebu…
Od onda je prošlo 60 godina, a ja tu sliku ne mogu zaboraviti, kao da se danas desilo. Od onda sam
se nekako povukao u sebe. Reči su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno
mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga.
37 просмотров
Uh koliko je ova prica dirljiva zaista da covek od tuge zaoplace
Stvarno je dirljivo.A ujedno i dokaz da i vuk ponekad može biti čovekov prijatelj.