Podižem ovu čašu,za svet mudri
koji nije svestan svojih činova,
za život koji udara u najtanja mesta,
za ljude bez ruku,nogu,ćeri,sinova,
za oči koje plaču,usta koja ćute,
noći koje nemaju kraja,
za sav pakao koji se sa neba spustio
da uništi ono što je ostalo od raja.
O kakva strašna je bila zabluda,
verovati da pakao u zemlji živi,
više je tog izmišljenog pakla
u ljudima koji jurišaju kivni,
na druge ljude,groblja i crkve...
I podižem ovu čašu,gorčine i bola,
ne valja nežnost pod košuljama kriti,
za svet koji vremena nikada nema
za čoveka što prosi u riti,
za gospodu što prosipaju po podu
mudrost puni sebe,prezira i srama,
za pokoj svakom napaćenom narodu,
čije je sve duše isekla kama...
I bacam je,neka pršti u komade,
košulje drljam,glavu udaram,kose čupam,
zar ste mislili gorčinu da pijem
da znoj gospodski halapljivo gutam,
I bacam čašu,neka srča leti,
sagnite glave,zamoliću vas dame,
isto je,reče neko,pevati i mreti,
a ja i opsovati glave pune slame
jer večnost je samo za prostake...
 
 

Нравится 1