Дневник пользователя tomam52
London Times je nedavno objavio ovu čitulju:
- Danas žalimo odlazak voljenog prijatelja Zdravog Razuma koji je bio sa nama mnoge godine. Niko ne zna tačno koliko je bio star s obzirom da je njegova krštenica davno zagubljena u birokratskoj crvenoj traci. Zdrav Razum je živeo po jednostavnim ekonomskim pravilima
>NE TROŠI VIŠE NEGO ŠTO ZARAĐUJEŠ i oprobanim strategijama
>ODRASLI, NE DECA, VODE STVARI
. Njegovo zdravlje je počelo naglo da propada kada su uvedene dobro zamišljene ali preopterećujuće regulative.
Izveštaji o 6-TOGODIŠNJEM DEČAKU OPTUŽENOM ZA SEXUALNO UZNEMIRAVANJE ZATO ŠTO JE POLJUBIO DEVOJČICU
> TINEJDŽERIMA SUSPENDOVANIM U ŠKOLI JER SU KORISTILI MOUTHWASH POSLE RUČKA…
Blizanci u majčinoj utrobi razgovaraju:
- Vjeruješ li u život poslije rođenja?
- Naravno, sigurno postoji nešto nakon rođenja. Možda smo ovdje baš zato da se pripravimo na život poslije rođenja.
- To je glupost. Nema života poslije rođenja. Kako bi taj život uopće izgledao?
- Ne znam točno, ali uvjeren sam da će biti više svjetla i da ćemo moći hodati i jesti svojim ustima.
- To je potpuna glupost. Znaš da nemoguće trčati i jesti svojim ustima. Pa zato imamo pupčanu vrpcu. Kažem ti, poslije rođenja nema života.
- Pupčana vrpca je prekratka. Uvjeren sam da postoji nešto…
Generacijo moja...
Sjedila sam u čekaonici kod zubara i primjetila diplomu zubara čije
ime i prezime mi je bilo jako poznato: kad je nekad davno došao u
naš razred - odmah sam bila zaljubljena u njega.
Međutim, kad je ušao u ordinaciju, to nije bio on, već neki sijedi
dedica, izboranog lica, s debelim naočalima.
Ipak, kad sam sjela na stolicu, nisam mogla izdržati i upitala sam
ga: "Jeste Vi išli u V. gimnaziju?"
Rekao je: "Da, maturirao sam 1974.godine. Otkud znate?"
"Pa bili ste u mom razredu!", odgovorila sam ushićeno.
I onda je taj odvratni, sijedi, ćoravi, izborani pederčina rekao:
"A šta ste predavali?"
Razgovara Fata s prijateljicom:
- Fato bona, čujem da si se razvela od Muje?
- Jesam, tretir'o me k'o psa!
- Jel' stvarno?!
- Jes', htio je da mu budem vjerna!
Mladi kralj Artur je bio iznenađen i uhvaćen od kralja susednog kraljevstva, dok je kradom lovio u njegovim šumama.
Kralj ga je mogao ubiti na mestu, jer je to bila kazna za sve one koji bi krali na kraljevom imanju, ali on ustuknu pred Arturovom mladošću i simpatičnošću i ponudi mu slobodu u zamenu za odgovor na jedno teško pitanje.
Šta ustvari žele žene?
Ovakvo bi pitanje ostavilo bez reči i najstarije mudrace i mladom Arturu se činilo da je nemoguće odgovoriti na njega.
Kako god bilo, bolje…
|
Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
– Zašto ljudi viču kad su ljuti?
Učenici su razmišljali neko vreme:
– Zato što izgubimo strpljenje, zato vičemo – reče jedan.
– Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe? – pita učitelj – Zar nije moguće govoriti tiho i lagano?
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja. Naposletku je objasnio:
– Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje. Zato moraju vikati jedno na drugo, da njihov glas premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima veća.
Potom je učitelj…
Зa умнe људe и лeпe жeнe нe пoстojи стaрoст. Плeмeнитe ствaри нe стaрe, нeгo сaмo прoмeнe изглeд, чeстo чaк и нa лeпшe. У стaрoсти сe пoкaжу нa лицу кaрaктeр и душa чoвeкoвa, кao штo сe пoкaжу рeљeфи jeднoг брeгa тeк у зиму, кaд изгуби шуму и пoтпунo oгoли. Имa лицa кoja сa стaрoшћу дoбиjу нeштo свeтитeљскo, и мудрaчкo, другa мучeничкo и бoлeсничкo, a трeћa живoтињскo и звeрскo. Знaк рђaвих људи и рђaвих жeнa, кojимa сe у млaдoсти ниje рaспoзнaвaлo нa лицу њихoв кaрaктeр, jeр je млaдoст свaгдa и у свeму нeизмeрнa лeпoтa. Aли тa су лицa дoбилa у стaрoсти…
Osmjeh Ne košta ništa, a čini mnogo.
Obogaćuje onog koji ga prima, ne osiromašuje onog koga daje, to je samo jedan trenuak.
A sjećnje na njega traje vječno.
Niko nije toliko bogat da mu ne treba, Niko toliko jadan, da ga ne zaslužuje.
ON JE PRVI ZNAK PRIJATELJSTVA.
Odmara umorne, ohrabruje obeshrabrene, Nemože se, niti kupiti, niti pozajmiti, To je jedina stvar koja ima vrijednost samo u trenutku kada se daje.
Ako nekada sretnete osobu koja je zaboravila da se smeje, od srca joj poklonite svoj osmjeh jer niko ga ne zaslužuje toliko kao onaj koji ga ne ume dati…