Дневник пользователя Dora032
London, Engleska, 1717 godina.Prolece. sunce se radja. Ulazim u sobu u potkrovlju kuce u kojoj zivi cetvrta generacija plemicke porodice. Otvaram vrata, njihova skripa “budi” proslost I secanja. Soba je mucno tiha I ja krisom, laganim koracima prilazim prozoru I otvaram ga. U sobu skrivenu od pogleda I buke uliva se zivot. Na nocnom stocicu, pored kreveta stoji sveca,jedna casa, naocare I jos uvek otvorena izbledela Biblija. Ovde niko nije krocio godinama. Ulazak unutra je bio najstrozije zabranjen. Bila je stalno zakljucana. Pravi razlog za tako nesto niko od buducih stanara I sledecih generacija nije se cak ni usudio…
Kroz moj zivot prolazili su I prolaze ljudi. Oni koji mi vise I oni koji mi manje znace. Ali, pravih prijatelja u mom zivotu je malo. Ipak, srecna sam, jer nazalost coveku se vrlo retko ukaze prilika da upozna nekoga ko je vredan svake suze, price, tajne. Da upozna pravog prijatelja. Jedna sam od retkih ko za sebe moze da kaze da je ljudi iskreno vole. Valjda I zbog toga sto nikoga ne mrzim. Prosto ne umem to. Iako ga ne znam tako dugo, sto posto sam sigurna da bi za mene I zivot dao. Znam to jer sam…
Nasa prica krenula je pre gotovo godinu dana, a ja jos uvek posvecujem ove redove jednom delu svog zivota u kome je svega bilo. I srece I tuge I suza I smeha. Kada je proslog proleca sve pocelo, nista nije odavalo utisak da bi se iz bilo kog razloga mogla okoncati jednog dana nasa ljubav. Medjutim, to se ipak dogodilo. Morali smo da u nasoj vezi napravimo pauzu. Lagala bih I sebe I druge kada bih rekla da nismo bili srecni I uzivali u svakom trenutku koji smo proveli zajedno. Tvoji poljupci su nalik na najsladje voce koje sam…
Verujem da retko ko do sada nije imao potrebu da par redova posveti jednoj tako jednostavnoj pojavi kao sto je cvet. U meni je nastala. Celoga zivota sam opcinjena prelepim bojama I mirisima cveca. Fascinira me jednostavnost I jedinstvo lepote I zivota. Kada bi me pitali za misljenje koji je od mnostva cvetova najlepsi, bez mnogo razmisljanja bih se odlucila za ruzu. Procitah davno jednom negde da ruze u crvenoj boji vekovima nazivaju jos I “cvet ljubavi”. Kada razmislim- u pravu su. Neznost I hladnoca njenih latica podsecaju na najdivnije drhtaje zaljubljenih srca. Pojedina naucna istrazivanja pokazuju da se…
“Ti. Tako svemocan, a tako bespomocan. Tebi je lako reci, kraj, zbogom zaboravi me.” Koliko puta sam od mojih drugarica cula ovu recenicu. Pitam se da li se I jedna od njih zapitala kako je onima koji ostavljaju I odlaze zauvek? Znam sada cete se sigurno zapitati da li sam ja normalna? Da li treba da zalimo one koji nas povredjuju? Moj odgovor na pitanje glasi: “Da, drage moje, ja sam potpuno normalna I treba da ih zalimo”. Treba da se zapitamo da li je mozda greska u nama? Da li previse trazimo, a premalo dajemo? Ako vidite musku…
Ohrid. Najlepse mesto za letovanje. Plaza I more. Leto I lepi momci. Jednostavno, receno, uzivanje. Na moru sam poslednji put bila pre nesto vise od deset godina. Zato sam resila da ovo leto provedem sa par dobrih drugarica uz talase I sunce na plazi. Dogovorile smo se da ove godine otputujemo u Makedoniju. Negde pred samu zoru spakovale smo se I krenule na put. Maja, Sara, Sanja, I ja. Nakon par sati putovanja I prolaska kroz dve drzave, stigle smo u hotel. Jedan od najlepsih I najmodernijih u Ohridu. Posle nekog vremena, nakon sto smo se smestile I malo odmorile…
Ulica opijena mirisom borovine I okupana suncevim osmehom. I hiljadu dugih koraka zivota. Ljudi, gomila. I ja medju njima koracajuci slazem uspomene. Na reku, grad od zlata, u dnu srca I tebe. Na reku cija me igra “opasne zavodnice”, sa suncem I jutrom mamila. Na moj grad od zlata cija su me nedra cuvala zasticenu I bezbriznu. Uspomene na tebe I oci od crnih bisera stvorene. Jos uvek stanuju tvoji dodiri na mojoj kozi duboko urezani. Borave I boravice kao neizbrisiv pecat I podsetnik da sam nekad zivela nasmejana I puna nade. Jos uvek pamtim zakletvu “samo tvoja mala”.…
Srcem si me kupio, Pogledom zarobio, Dusom prosio, Poljupcem ranio. Sada opet zivot sam izgubila, Nade I snove porusila, Svoju dusu prodala, Ali jedino tebe zauvek volela. Ti si mi dalek ostao, Crne mi zvezde poslao, I zauvek me “voleo”. Sama sam kriva sto zivim zivot kao lutalica, I tebe trazim u pogledu skitnica, A znam da nemam ni snage ni glas, Da samoj dusi pronadjem spas.
Svako od nas ponekad pronadje nekoga svog ili se bar u nasim srcima pojavi iluzija da je upravo osoba koja se bas u tom trenutku nadje u nasoj blizini ona prava. A da li uopste postoji prava osoba ili je to samo proizvod nasih mastanja? Jos uvek pokusavam da pronadjem odgovor na to pitanje. Nadam se da cu uskoro uspeti. Nasa prica se u vrlo malo stvari razlikovala u odnosu na ostale. Jednostavna, a puna ljubavi I zelje. Bila sam stvarno voljena I zaljubljena. Bilo je dana kada sam samu sebe hvatala da razmisljam o nama svakog trena a da…
Da li cu ikad moci da kazem srecna je jer te ima, moci da zivim bez secanja I osecanja prokleto bolnih. A zivot je lep I srecni su oni kojima nisi u srcu I potopio dusu. Nadam se da ce mi oni pomoci da ne jurim tvoju senku kroz zivot I da zivim bez potrebe da mislim na tamu sto mi je okovala srce pogledom jedne prodane duse… On je moj…dan…ti si moja noc…mrzim…dan…prokleto zao mi sto zivim (za) I obozavam noc…On je moj san…ti si moja nocna mora…moja dusa sada spava…ti si moja ljubav prava…A on …on…on…on…je varka zaborava